Psihoterapija

Šta je psihoterapija?

Psihoterapija je proces koji je fokusiran na to da vam pomogne u izlečenju, kao i na to da vam ukaže na konstruktivne načine za suočavanje sa životnim problemima i izazovima. Takođe može biti proces pružanja podrške kada prolazite kroz težak životni period ili ste pod prevelikim stresom – kada započinjete novu karijeru ili ste u procesu razvoda.

Preporučuje se u situacijama koje uključuju tešku bolest, poteškoće u privatnim odnosima, na poslu, ili kada postoji neki drugi problem mentalnog funkcionisanja koji kod osobe izaziva veliku patnju i uznemirava je duže od nekoliko dana. Postoje izuzeci od ovog pravila, ali generalno gledano, odlazak na terapiju nije pogrešan čak i ako niste potpuno sigurni da li ćete imati koristi od nje. Većina terapeuta će biti iskrena sa vama, i znaćete ukoliko zaključe da nećete imati koristi od terapije ili da vam psihoterapija više nije potrebna.

Rad sa psihoterapeutom je otkrivanje svojih potencijala i ličnih pogleda na stvarnost u sigurnom okruženju. Psihoterapeut je osoba sa kojom sklapate tzv. „radni savez“ – odnos poverenja, sigurnosti i prihvatanja. Zato je važno da terapeut bude osoba pred kojom ste, što je moguće više, iskreni i slobodni, osoba kojoj možete da verujete. Ono što nas zapravo menja su odnosi koje gradimo sa ljudima koji su nam važni, pa je tako i odnos klijent-psihoterapeut ključan za rad. Zato psihoterapeuta treba birati.

Psihoterapija se definiše kao lečenje govorom ili lečenje uz pomoć govora. Psihoterapija predstavlja proces koji se odvija između terapeuta i pacijenta ili grupe pacijenata, i sastoji se od niza verbalnih i neverbalnih tehnika koje imaju za cilj da dovedu do boljeg mentalnog funkcionisanja ili eliminacije simptoma mentalnih bolesti. Cilj psihoterapije je promena do koje se dolazi na postepen i strukturisan način. Psihoterapija je u srži terapija razgovorom.

Odnos s psihoterapeutom ključni je element svake psihoterapije. Terapeut s klijentom uspostavlja dobrovoljan odnos, podstaknut od strane klijenta i prihvaćen od terapeuta. Psihoterapeut nudi poverljivo i privatno okruženje u kojem se na siguran način mogu istraživati i prerađivati teška iskustva. Trenutna teorijska i empirijska istraživanja potvrđuju važnost psihoterapijskog odnosa kao ključnog faktora koji utiče na uspešnost psihoterapije.

Na savetovanju i psihoterapiji može se raditi na različitim problemima i ostvarivanju različitih ciljeva. Neki ljudi uz pomoć psihoterapeuta žele da bolje razumeju sebe, drugi razvijaju nove životne veštine ili unapređuju one kojima nisu zadovoljni, neki trebaju podršku za suočavanje s teškim i/ili izazovnim životnim situacijama. Pomoć psihoterapeuta može se tražiti i zbog specifičnih razloga, poput trauma iz ranog detinjstva, poremećaja prehrane, psihosomatskih stanja, samoubilačkih misli, posttraumatskog stresnog poremećaja, opsesivnog ponašanja ili fobičnih anksioznosti. U nekim drugim situacijama, klijenti traže pomoć zbog sveprisutnog osjećaja depresije ili anksioznosti, zbog poteškoća s koncentracijom, nezadovoljstva na poslu ili nemogućnosti stvaranja i održavanja zadovoljavajućih odnosa.

Neki od ciljeva psihoterapijskog susreta mogu biti bolje nošenje s problemima i emocionalnom nelagodom, podsticanje uvida i samoanalize kod klijenta te usvajanje novih veština.

Geštald metod

Geštalt psihoterapija usmerena je na svesnost o tome što se dešava ovde i sada (Berger, 1980.). Ta svesnost omogućava nam da delujemo u skladu sa svojim autentičnim potrebama. Na taj način izbegavamo sukobe unutar sopstvene ličnosti. Ti sukobi se inače vide kroz različite neurotske i psihosomatske simptome (npr. strah, anksioznost, depresiju).

Svesnost je pojam kojom je Perls (smatra se osnivačem geštalt psihoterapije) označavao i definisao geštalt. Perls je verovao da ljudi mogu sami birati i usmeravati svoj lični rast i razvoj (Pearls, 1973.). To znači da svesnost možemo pojačavati, širiti polje svesnosti.

Cilj geštalt terapije je jačanje pacijentovog samopouzdanja, do okretanja pacijenta od podrške u okolini do podrške u samom sebi (znam da vam ovo češto ponavljam, ali ću to i dalje činiti zbog značaja za vaš lični rast i razvoj). Po Perlsovim rečima geštalt terapija je doživljena, a ne verbalna ili interpretativna terapija. Čovek se u geštalt terapiji smatra zdravim sve dotle dok je u kontaktu sa samim sobom, svojom okolinom i odnosima između sebe i okoline.

U toku terapije pacijenti uče da koriste svesnost u funkcionisanju svog organizma kao celine. Oni se uče usmeravati svoju svesnost i na taj način otkrivaju šta jeste, a ne šta bi trebalo da bude. Pacijenti uče kako da veruju sebi samima i veruju sami sebi (Clarkson i Mackewn, 1993.). U odnosu pacijenta i terapeuta u geštalt terapiji postoji sledeći fenomenološki stav:

Terapeut treba da uđe u fenomenološki svet pacijenta i zajedno s njim treba da doživi njegovo viđenje i njegovo stanovište.

Takav pristup zahteva blizak odnos s pacijentom, ali i deljenje osećanja sa pacijentom, a ne uzdržan stav – objektivan stav, kakav je zastupala psihoanalitička ortodoksna teorija i praksa (Perls,1973.).

Kroz usmeravanje pažnje na sadašnje, trenutno doživljavanje, nerešeni konflikti, prema geštalt teoriji i praksi, izbijaju na površinu i rešavaju se. To se ne može postići diskusijom o prošlosti ili nebitnim aspektima sadašnjosti. U skladu sa osnovnim ciljem geštalt terapije (promena podrške u okolini za podršku samom sebi) geštalt terapeuti ne pružaju pacijentu “pomoć” kroz savete i instrukcije. Na taj način bi pružili svoje odgovore i svoju svesnost. Cilj je da svaki čovek traži i nađe svoje odgovore, jer će jedino tako sam određivati svoj put (Pearls, 1973.).

U Geštalt terapiji nastoji se da pacijent u što većoj meri i sam sprovodi svoju terapiju dok je terapeut promatrač, komentator i vodič terapijskog procesa. Do interpretacije treba da dođe sam pacijent. On na taj način postiže svoju svesnost, a time se prihvata odgovornost za vlastito ponašanje. Geštalt psihoterapija nije namenjena samo za rad sa osobama koje imaju određene mentalne poremećaje i bolesti, već i osobama koje su suočene sa teškim životnim situacijama: gubitak bliske osobe, gubitak posla, razvodi, samoća, rasejanost, sukobi, stres, sindrom sagoravanja na poslu, umor, itd.

Procedura rada

Pre održavanja prve seanse odnosno psihoterapije, praksa je da se telefonskim putem čuju klijent i psihoterapeut radi uspostavljanja prvog kontakta, razmena informacija i utvrđivanja detalja oko zakazivanja prve seanse.

Psihoterapija izgleda tako što prilikom prve seanse sedimo jedan naspram drugog i razgovaramo sa ciljem međusobnog upoznavanja. Zbog prvog susreta, upoznavanja, razmene i utvrđivanje problema u svakodnevnom funkcionisanju klijenta, prva seansa traje oko jedan sat i 30 min. Ukoliko se obe strane međusobno usaglase i klijent prihvati način rada, zakazuje se naredna seansa. Svaka naredna seansa traje sat vremena, jednom nedeljno, u slučaju intenzivne potrebe i do dva puta nedeljno.

Ono što terapijski razgovor razlikuje od razgovora sa prijateljem ili bilo kojom drugom osobom koja je spremna da Vas sasluša je to što vas terapeut sluša na jedan drugačiji način – dajući prostor Vašim doživljajima, dozvoljavajući da se sadržaj izgovara onoliko koliko je potrebno, interveniše kada je potrebno i koristi pritom različite terapijske tehnike uz poštovanje etičkog kodeksa. Kvalitet i uspešnost tretmana ne zavise toliko od terapijskog modaliteta, vrste terapije, koliko od umeća terapeuta, motivisanosti klijenta i kontakta koji se među njima realizuje. U zavisnosti od problema i tematike, motivacije i postavljenog cilja, psihoterapija može trajati različito dugo, od nekoliko susreta do nekoliko godina.

Dobro vođena psihoterapija ima nekoliko pozitivnih ishoda:

  • Otklanjanje ili ublažavanje simptoma – to je ono što se direktno odnosi na Vaš razlog obraćanja psihoterapeutu.
  • Rast, razvoj ličnosti i izgradnja i razvijanje unutrašnjih resursa – prihvatanje, sagledavanje problema iz drugog ugla, osvešćivanje, obrađivanje, razgradnja i otpuštanje obrazaca;
  • Promena pristupa i osnaženost unutrašnjih resursa.