PSIHOLOŠKA DISOCIJACIJA

Šta je disocijacija?

Disocijacija, ili osećanje da niste povezani sa samim sobom, uobičajeno je iskustvo ljudskog življenja, pogotovo ako ovo znači prevazilaženje ili beg od stresnih situacija. Disocijacija može da se posmatra kao kontinuum. Sa jedne strane, tu je “normalna” disocijacija, ona koju stalno doživljavamo.

Popularan primer ovoga jeste kada vozite kola “na autopilotu” i ne obraćate pažnju na put ispred sebe sve vreme, ali ipak sigurno stižete na predviđenu destinaciju.

Drugi primer je u bioskopu, kada ste potpuno “usisani” u film koji gledate, a onda vas osoba do vas odjednom “trgne iz sna” tako što vas uhvati za ruku i ponudi kokice—i samim tim vas vrati u sadašnji trenutak. Ovi trenuci “bega” se povremeno dešavaju i normalan su deo iskustva življenja.

Ljudi nekad opisuju ovo iskustvo kao “biti odsečen”, ili “izvan svega”, ili čak kao da sebe posmatraju i da se nalaze van svog tela. Stoga, disocijacija se definiše kao proces u kojem se pojedinac oseća odvojeno ili se počinje odvajati od svojih sećanja, emocija, misli pa čak i svog identiteta.

Drugim rečima, najčešće isključujemo emocionalnu komponentu i odvajamo je od svesti kako bismo sebe zaštitili od prevelikog stresnog uticaja. Kod disocijacije, osoba se svesno ili nesvesno isključuje i odvaja od situacije ili događaja u kojoj se nalazi. Iako to ponekad može biti koristan odbrambeni mehanizam kako bi se osoba poštedela stresa, problem nastaje kad se disocijativno stanje javlja prečesto i traje predugo. Osoba tada postaje potpuno odvojena od stvarnosti u kojoj se nalazi jer iako posmatra i može videti šta se događa, sve životne situacije posmatra i doživljava potpuno pasivno.

Fenomen disocijacije kako psihologija posmatra, obično se javlja kao odgovor na traumu, tj. oni predstavljaju čovekov mehanizam odnosno način nošenja s ugrožavajućim događajem. 

Traumatičan događaj uključuje u potpunosti preplavljujuće iskustvo za osobu, koje prelazi njene mogućnosti suočavanja. Može uključivati doživljaj zlostavljanja, prirodne katastrofe, smrt bliske osobe i slično. No, neće nužno svaki potencijalno traumatičan događaj rezultirati psihološkom traumom kod osobe, već to zavisi od toga na koji će način osoba percepcirati taj događaj, te koliko su učinkovite njene strategije suočavanja sa stresnom situacijom.

Vrste i simptomi disocijacije

Proces disocijacije može biti simptom različitih disocijativnih poremećaja, tri su glavne vrste disocijativnih poremećaja: disocijativni identifikujući poremećaj, disocijativna amnezija i poremećaj depersonalizacije.

Iako svaka vrsta disocijativnog poremećaja ima neke specifične simptome, neki opšti znakovi i simptomi na koje treba paziti neko ko pati od disocijativnog poremećaja mogu biti:

  • Gubitak pamćenja i nemogućnost pamćenja ljudi, mesta ili stvari koje su se dogodile;
  • Gubitak pamćenja određenih traumatičnih događaja;
  • Depresija, anksioznost ili drugi simptomi mentalnog zdravlja, uključujući misli o samopovređivanju ili suicidu;
  • Osećanje odvojenosti od svog fizičkog ja i osećanje posmatranja svoj života izvan, tj. doživljavanje iskustava i dešavanja izvan tela;
  • Osećaj neprisutnosti ili isključenosti u okruženju;
  • Nedostatak svesti o samom sebi;
  • Nejasne i neshvatljive promene ponašanja,
  • Nemogućnost uvida u vlastita osećanja;
  • Otežana orijentacija u vremenu i prostoru;
  • Teskoba i depresija;
  • Povučenost i usamljenost.

Ako se kod osobe primeti značajan i neobjašnjiv gubitak pamćenja, dođe do izraženih promena u ponašanju osobe dok je pod stresom ili ako je neko doživeo traumatičan događaj, pravovremena reakcija može sprečiti javljanje disocijativnog poremećaja.

Terapija disocijacije

Smatra se da su najbolje terapije za disocijativne poremećaje psihoterapija i hipnoza, iako i farmakoterapija može biti korisna. Hipnoza pomaže osobi da ovlada neželjenim ponašanjem te da usvoji mehanizam kako da se adekvatnije nosi sa stresnom situacijom. Ponekad se primenjuje Art terapija koja koristi kreativne procese, te na taj način može pomoći osobama koje imaju poteškoća u izražavanju svojih misli i emocija. Takođe se koristi i kognitivna terapija koja polazi od pretpostavke da misli utiču na ponašanje, osobi pomaže da identifikuje negativna uverenja i obrasce ponašanja, te da ih zameni pozitivnim uverenjima i obrascima.

Ne postoji univerzalno rešenje za disocijaciju. Ako je popraćen nekim depresivnim epizodama, mogu se prepisati antidepresivi, ali primarni način lečenja je psihoterapija. Pritom se kombinuju različiti psihoterapijski pravci u zavisnosti od toga šta je osoba doživela i kakva joj tačno pomoć potrebna.

Psihoterapijske seanse se najčešće odvijaju u tri faze, a to su:

  • Identifikacija i stabilizacija simptoma;
  • Razgovor o traumi i osećanjima koje je prouzrokovala;
  • Usmeravanje na postojeće i buduće probleme u svakodnevnom funkcionisanju.

Ono što je važno jeste da je u psihoterapijama po pitanju rešavanja disocijacije, potrebna motivacija, spremnost na unutrašnje promene i usvajanje novih obrazaca i uverenja koji bi promenili kvalitet života osobi koja ima problem disocijacije.

individualna-partnerska-bracna-online-promeni-kvalitet-zivota-psiholoski-testovi-seansa-nemanja-ilin (2)

Autor: Nemanja Ilin

Klinički psiholog – Psihoterapeut